Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Milovan Vidak (1926-2003)

Ка интегралној слици

 

                                                     Све је на тим сликама величанствено,

                                                     мирно, а мир је атрибут Медиале.

                                                                                          Миро Главуртић

 

          Милован Видак (1926-2003) се једини у Медиали приближио остварењу величанствене идеје интегралне слике, веледела, ремек-дела, слике над сликама, слике слика. Није урадио превише дела (око сто педесет), зато што је, како Љуба Поповић каже, сликао интегралну слику. Све што је нацртао и насликао, као да је припрема за метаслику, хиперслику, ултраслику или апсолутну слику. Мања уља су студије и анализе за четири и по формату у његовом опусу највеће слике, Пред почетак великог суђења (1962-1965), Рађање (1965-1970) и Распеће (1970-1981). Од тих слика које је сликао по четири године и које чине четири сазива, остала је неурађена Богојављење. Нико у српском сликарству није развио толико поштовање према слици, унео (само)дисциплине и пожртвованости у тој мери и довео сликарство до таквог крајњег исхода. Видак је својим делом јединствен и у целокупној историји сликарства двадесетог века. Док су се други бавили естетиком, у најбољем случају магијом екстрема меда и але, њиховим помирењем  у централној тачки конвергенције, трагајући за средиштем које сажима енергију симбола, Видака је интересовала етичка страна уметности. Ванредни ратник из многих битака Другог светског рата, свој унутрашњи свет је засновао пре свега морално, часно, па је и ликовно поштење, доследност и утемељеност, довео до крајњих граница. Говорио је да сликар треба да ствара што мање дела, што боље може и да их што скупље прода, чега се придржавао. Био је српски Месоније који је малецна дела продавао по цени једног дијаманта, јер само брилијант може метафизички да симболише драгоценост слике. Мало је за Видака рећи да је вратио сликарство реликвијама, или да је његова слика постала чудесна, како Михајло Ђоковић Тикало налаже. 

          Херојско Видаково сликарство само понекад није било савршено, није одговарало његовом идеалу строго засноване уметности. Стеван Новаковић, уметник са којим се повремено виђао и кога је веома ценио, поставио је питање зашто се на последњој великој слици Распеће између приказаних апарата налазе каблови. Неће ли пренос енергије и информација у будућем, технички напреднијем свету, бити бежичан? Видак је схватио своју грешку и љутито оћутао. Његова идеја и њено остварење, међутим, у целини савршено одговарају на циљеве које је себи поставио. Не треба ни помињати да на другим сликама нема ничег спорног, у питању је технички свет усијан од унутрашњег или космичког зрачења, наука која прелази у магију, са есхатолошким пејзажом у позадини, у коме блистају Небо и Земља. Слични камени предели из родне Крајине и из Херцеговине, по којима је као геометар путовао, могу се у сликарству видети само у раној ренесанси, на сликама Ђота, Паола Учела и Мантење. Сури, стеновити, сушни камени пејзаж негостољубивих планина, у ренесанси је сматран стаништем демона, местом искушења, у коме могу да бораве само свеци, а Миро Главуртић би додао – и магови.

За разлику од данашњих научника, који џиновским корацима грабе у непознато, а да при том савремени човек све више постаје урбани дивљак, Видак као сликар-научник, pictor-doctus, није усавршио само машинско-технички и електронски, већ и људски елемент. Бирајући за моделе које ће представити на слици ванредне људе и жене из своје околине, које је познавао и који су изузетни као ствараоци, хтео је са њима да изрази тежњу ка људском савршенству. Водећи српски сликари, цртачи и књижевници, као симболични и стварни узори, представљају бољу људскост, хуманију и оригиналнију од оне коју оличава (пост)модерни човек. Видак је за разлику од Драгоша Калајића тежио људским квалитетима, никад се не бавећи натчовеком, суперхеројем, карикираним у америчком стрипу и поп култури. И када је упирао поглед свог једног, киклопског, недреманог ока, у небеса последњег суђења, из којег пројављује божанско, остајао је на земљи, дубоко свестан реалности. (Имао је само једно, љубичасто-зелено око, алем-камен, у коме су се огледале све његове слике, друго је изгубио у рату.) Није пројектовао човека будућности који ће брже да мисли, да буде здравији, лепши, снажнији, да живи дуже или да има надљудске моћи, већ је демијурге потражио у свету око Медиале, и старце сликама слао у будућност као узоре интелигенције, даровитости и људскости.

Уколико је велики мајстор уопште могао нешто погрешно да уради, ако наш увид није само израз немоћи разумевања његових крајњих намера, примећујемо на припремном цртежу и слици Распеће Радована Колаковића, техничко лице из Галерије Културног центра и Галерије САНУ, човека ни по чему изузетног. Са својом фризуром коњског репа ушао је међу великане српске културе двадесетог века а да само Видак зна зашто. Највероватније је да сада много тога не знамо ни о Видаку ни о његовом делу. Никада није хтео да прича о рату, а за своје сликарство је говорио да га не разумеју ни они који га највише воле и који су му најближи. Ђорђе Видак, његов једини син, мудро је приметио да му је отац рођен у погрешно време, његов идеализам, слутње, расположења, погледи на свет и уметност, тежња ка савршеном, великом и генијалном, више би одговарали неком другом веку. Често се за сликара Светозара Самуровића, Видаковог најбољег пријатеља не само из Медиале, мисли да се естетски ослања на православље. Самуровићу је оно било мање важно, није истицао ни словенски паганизам, који му се приписује. Да потре митолошко-религиозна вредновања, поједине слике је насловљавао једноставно, нпр. У два друкчија поља, истичући не толико идејне или ликовне, већ сада непознате, можда недослутљиве вредности. Видак је слично њему, али још изразитије, одбијао савремена тумачења, није допуштао да се његово дело квалификује као визионарско. Своје сликарство је схватао као ликовни кодекс, филозофску синтезу, практичну филозофију и примењену математику, заснивајући га на наометрији, езотеријској геометрији, којом су се бавили сер Исак Њутн и Матила Гика. Себе је видео као градитеља, архитекту пирамида, Јерусалимског храма или катедрала, коме је медиј сликарство, простор најдубље скривених тајни и пророчанстава.

Нејуначком времену упркос, у (пост)модерни, усудио се да буде генијалан, када се најбољи теоретичари упињу да докажу неодрживост и непостојање генијалног човека. У том смислу најбољи је и контра пример тезе да је гениј продукт друштва. Видак, као  Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Урош Тошковић и Љуба Поповић, не припада ни једном одређеном добу, није ни традиционалан ни савремен, већ атемпоралан, надмодеран, могао би га можда најбоље разумети Роџер Бекон (Doctor Mirabilis), Фра Анђелико, Сухраверди, или неки северноамерички Индијанац, кога је сматрао претходном инкарнацијом. Говорио је да судбина света можда зависи од неке птичице у Босни и да му уопште није жао људи, већ најбеспомоћнијих бића као што су шкољке и пужеви, мислећи на данашње пустошење природног света.

Чудесношћу идеја и остварења, Медиала је сама та нова ренесанса коју је самопоуздано најавила и за којом је жудела. Као и ренесансу, обележили су је значајни уметници, велики надарени умови сконцентрисани у кратком временском периоду. Будућност не обећава никакву величанствену обнову слике, сликарство данас крвари, осујећено издише у просечности и није далеко дан када ће се о Миловану Видаку и његовим саборцима говорити као о последњим боговима сликарског неба.

 

Већ је време да се над беспућем

поставе путокази. Разбијено је давно

уситњено. Медиала као феникс

ускрсава из пепела.

Миро Главуртић

 

                                                                                                 Дејан Ђорић

Otvorena retrospektivna izlozba - Ka integralnoj slici - Molovana Vidaka - Galerija HEXALAB, Beograd

05.11 - 20.11.2011.god.

Galerija HEXALAB

Njegoseva 5/1, Beograd

 

E-mail: galerijahexalab@gmail.com  

Kontakt osoba:

Nikola Stojcevic

Mobil: 0698202849