Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Leonid Sejka ( 1932 - 1970 )

Leonid Sejka

 

 

Rodjen je 27. aprila 1932. godine u Beogradu. Posle zavrsene Ruske osnovne skole i cetiri razreda gimnazije i Srednjotehnicke skole (Odsek  arhitekture) 1949. diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu 1960. godine. Slikarstvom se bavio od  1950. Bio je jedan od osnivaca I teoreticara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu Mediala novembra 1957. Clan ULUS-a postao je 1961. Jedno vreme, tokom 1953, bavio se i skulpturom, zatim radio I objekte, ilustracije knjiga, scenografije (Pantologija ili Mleko mudrosti Stanislava Vinavera, premijera odrzana u Ateljeu 212, 14. aprila 1969); bavio se vanlikovnim eksperimentima (hepeningom, konkretnom muzikom, “proglasavanjem”) i teorijom. Pored niza clanaka publikovanih u Vidicima, Poljima, Razlogu, Danasu, Studentu, Umetnosti i dr., u izdanju Nolita 1964. objavljen je njegov Traktat o slikarstvu za koji je 1965. dobio Nolitovu nagradu. U koloniji u Sicevu provodi leto 1966, a u Pociteljuleto 1969. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg, Bern; u prolece 1968. u Cirih i Frankfurt, a u leto iste godine u Italiju - do Napulja i Pompeja. Godine 1969. boravi u Cirihu, a 1970. ponovo u Cirihu, zatim u Bernu i Parizu. Putovao je i u Englesku i Holandiju.

Izlagao je na 72 kolektivne izlozbe sirom ondasnje Jugoslavije i u inostranstvu i imao 15 samostalnih izlaganja u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu, u periodu od 1958-70.

Decembra 1970. je umro u Beogradu.

Šejkini crteži

 

Leonid Šejka (1932 – 1970) prvobitno je stvarao u okviru Mediale, dok je kasnije samostalno razvijao započeto istraživanje različitih oblika izražavanja: slika, crteža, asamblaža i akcija. Među njegovim radovima najbrojniji su crteži, na različitim podlogama, od malih do srednjih formata. Na njima su prisutni prizori nastali pod uticajem starih majstora (Leonardo, Van Ajk, Vermer), uz upotrebu renesansne perspektive i iluzionistički produbljenog prostora, ali i predstave tačkastih nagomilanja koje obrazuju optičku varku talasanja površine u modernističkom duhu (op art). Najveći broj dela prikazuje Đubrišta, s karakterističnim umnožavanjem predmeta, ukidanjem prostornih referenci i stvaranjem utiska horror vacui. Poslednjoj fazi stvaralaštva pripadaju bele slike ispražnjenih Skladišta, inspirisane praksom ruskih avangardnih umetnika: na njima je eliminisana svaka veza s predmetnim svetom.

Posredstvom više autorskih ličnosti (Šejka Klasifikator, Reg Talbott, Leon Leš i Leon van Kis) umetnik usmerava sve sebi dodeljene uloge ka izgradnji jedinstvenog likovnog sistema Đubrišta. Ovaj prostor postaje zona čiste igre, lavirint brojnih mogućnosti, splet puteva nepoznatog usmerenja. Iluzionizam perspektive i mir gotskih terasa, produbljenost nenaseljenih soba s globusima, čašama, mapama i slikama - neizostavnog mobilijara Šejkinih (renesansnih) enterijera u kojima obitavaju još samo zmajevi, vilini konjici, psi, anđeli uništenja – sve to postepeno nestaje sa mrtvih priroda Đubrišta i Skladišta, uvlačeći posmatrača u jedan skrajnuti predmetni svet, u kome retki, osetljivi pojedinci otkrivaju auratičnost civilizacijskog otpada koji odražava karakter istorijskog subjekta. Na crtežima nastalim od sredine pedesetih do sredine šezdesetih godina XX veka predstavljeni su: ključevi, brave, štipaljke, kaputi, delovi ofingera, kanapi, igle i konci, gitare i pera, čaše, flaše, Cadis (kvadratna forma s dijagonalama koja simbolizuje jezgro, pupak sveta).

Šejka ispunjava površinu papira do poslednjeg milimetra, ponekad ostavljajući samo uglove belim. Dela kojima je zabeležio postojanje mnoštva objekata u određenim urbanim prostorima mogu se razumeti kao vremenske kapsule koje čine sadržaj umetnikovih misli i strahova. Kolekcija đubreta nastaje kao potreba da se sve sačuva, kako bi se jednog dana dešifrovao duh vremena. Crteži na kojima se predmeti gomilaju, prepliću, ukrštaju i sabijaju do neraspoznavanja, ukazuju na autorov osobeni pogled na okruženje. Đubrište nikada ne prestaje da intrigira, iako ga u poslednjem zapisu Šejka naziva „prolaznim iskušenjem moderne umetnosti“. Postepeno napuštajući svoj renesansni rekvizitarijum, ostavljajući posmatrača pred praznim platnom, pred ispažnjenim Skladištem, umetnik se upućuje ka tišini sopstvenog Zamka.

                                                                                                                                   

Dijana Metlić

 

 

Прва светлост

 

То је била светлост

без извора, без правца.

Светлост потпуна,

ни од кога виђена.

Сама собом обасјана.

Јер ничег не беше

да буде од ње осветљено.

Није било места

одакле би се померила

и докле би дошла.

Није било ничег

што би је одбило или упило,

и ничег што би је расипало.

Била је то Светлост

са мраком помешана.

То није била светлост,

то није био мрак.

То је било Све.

У потпуности Ничег.

Све што је садржало било шта,

али не и састављено од свега.

То је било нешто Једно,

још никад неподељено,

још никад несастављено.

И свака душа упућена Богу

Осећа се као део од Целог отгнут

И зато поново ка томе Целом тежи.  

Не може се сазнати оно спољашње које нема у унутрашњем свој лепљиви гравитациони корелат.

 

Моја судбина и судбина света, зар ја правим разлику? На небу пливаше само један облак, гоњен ветром, још више обликован од стране ветра; створио се чудан знак, ни клин ни птица; то је био мој знак; схватио сам: ја сам предодређен; свеједно што су тај облак можда стотине њих видели, тај знак је упућен само мени, други су видели само облак.

 

Сликање за мене постаје специјална врста експерименталног искуства у коме проверавам рад и смер своје мисли.

 

Живот је претварање Ничега у Све. Свет је пут раздвајања прве тоталности јединства Свега и множине Ничега и пут спајања раздељеног у тоталност Свега. Прошлост и будућност се овде спајају, време затвара круг.

 

  Отменост је у томе да се сакрије величина, а величина је у томе да се постигне ништавило.

 

Ако Бог не постоји у нама, онда га не можемо сазнати; ако постоји у нама, онда постоји и ван нас.

 

 ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС*

            Ђубриште је за мене имало

значај прелазног искушења

модерне уметности; с тиме је

модерна уметност за мене

завршена.

Када бих се вратио животу

(животној снази) сликао бих

онако како сликање пружа

највише радости

по узору на старе мајсторе

по цену тога да не будем

оригиналан

мислим на слике са значењем

сада одлазећи поручујем свима

који ово следе да наставе не

бојећи се ризика.

Сликање је облик молитве.

 

*Овај је текст (запис) Шејка написао без наслова, датума и потписа. Овде је поштовано Шејкино изостављање интерпункције.

           

 

 

 

Otvorena izlozba povodom 80 godina od rodjenja Leonida Sejke - Galerija HAOS, Bgd

13.03 - 12.05.2012.god.

Galerija HAOS

Dositejeva 3

 

Tel: +381 11 26 27 497

 

www.gallerychaos.com

 

e-mail: bbzovic@sbb.rs