Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Tanja Vujinovic - Gal. Lucida, Bgd, sept.2017

Ulazak u svet radova Tanje Vujinović predstavlja magično, nadrealno, intrigantno i nadasve inspirativno iskustvo. Izložbom iz serijala Univerzalni objekti novo-medijska umetnica Tanja Vujinović u prostoru galerije Lucida predstavlja izbor video radova stvorenih u pogonu kompjuterskih igara, digitalnih printova i ambijentalnih instalacija. Postavku sačinjava pet umetničkih celina – digitalni printovi Omen i Posmatrači 2, video radovi Zaostavština 1 i 2 i Formacije 4 i 5, kao i interaktivni rad Mrtva priroda 2 i prostorna instalacija Mrtva priroda: skladište; radove povezuje prisustvo „univerzalnih objekata“ po kojima serija kojoj pripadaju, a i sama izložba, nose naziv. Šta su to, u stvari, “univerzalni objekti”? Pod pojmom “objekat” podrazumevaju se svi oblici koji se pojavljuju u virtuelnom okruženju, bilo da su antropomorfni (avatari), zoomorfni ili predmetni; ovi objekti mogu se naći u digitalnim datotekama i dostupni su svima, mogu se transformisati, njima se može manipulisati, te su, samim tim, po svojoj prirodi “univerzalni”.

Radovi Tanje Vujinović uvode nas u nove, virtuelne ambijente, situacije i intrigirajuća,“narativna-u-naznakama” i nenarativna “događanja.”  Trilogija Omen predstavljena je printovima iz dva različita segmenta ovog serijala: na crnoj pozadini ističu se monumentalna, uniformno svedena tela lutkastih avatara iznad kojih je čudesan svet magijskih biljaka skoro fluorescentnih, vibrantnih boja, dok je prostor između avatara i rastinja ispunjen gustom mrežom finog korenja; drugi segment predstavljaju četiri digitalna printa monohromnog, sivog kolorita, na kojima su prikazana okruženja koje podsećaju na naučno-fantastične pejsaže, hiperrealistične ljudske figure - avatari i apstraktne kompozicije geometrizovanih površina sivila. Za printove iz serijala Omen, autorka kaže da predstavljaju “hermetične digitalne mape ispunjene pejsažima od segmenata digitalnog šuma, digitalne prašine i objekata”. Iako samostalne, kompozicije prikazane na printovima istrgnute su iz šireg konteksta, tako da naznake simbolizma i narativnih elemenata u prvi mah deluju zbunjujuće, ali u isto vreme otvaraju prostor za čitav dijapazon mogućih interpretacija i emotivnih reakcija.

U printovima iz serije Posmatrači, antropomorfni avatari nalaze se u ambijentu virtuelne galerije (muzeja); oni posmatraju umetnička dela (slike i skulpture) na kojima su predstavljeni ti isti avatari, uhvaćeni u trenutku metamorfoza - nastajanja, rastavljanja ili promene oblika. Svetla pozadina kompozicija ističe jarki kolorit objekata. Humanoidni objekti – avatari ujedno predstavljaju i subjekat i objekat kompozicije koja prikazuje “sliku u slici“. Ovakve relacije preispituju proces uspostavljanja različitih odnosa u okviru umetničkog dela, kao i pitanja u vezi sa položajem i ulogom samog umetničkog dela u digitalnom svetu.

U okviru video radova pod nazivom Formacije, Tanja Vujinović predstavlja osam maskiranih avatara oba pola u različitim virtuelnim okruženjima. Umetnica se poigrava formom maske i pojmom maskiranja – maska može biti hiruška, ali i podignuta rol kragna koja sakriva deo lica; može biti oslikano lice i telo avatara, a nekad je predstavljena uniformom ili neočekivanim odevnim predmetom. Maska prikriva pravu prirodu, ali i upućuje na stanje svesti. Avatari se čudno, na prvi pogled pomalo dezorijentisano, kreću po virtuelnoj sceni, svesni da ih prate pogledi ostalih učesnika “događaja”, da bi zatim jedan od avatara započeo “igru” - seriju ritualnih pokreta koje sukcesivno počinju da oponašaju svi ostali avatari. Kada se ovaj krug koreografisanog, ritualnog ponašanja završi, “igra” se prekida tako što se jedan od avatara vraća u stanje prethodnog ponašanja, dok ga ostali avatari opet slede. Ovi setovi autonomnog i grupnog, zadatog ponašanja smenjuju se unedogled. Pokreti avatara održavaju suptilnu ravnotežu između stanja mirovanja i kretanja. O video radovima Formacije Tanja Vujinović kaže: “Avatari kohabitiraju u grupi, dok su neprestano regulisani pogledima drugih botova, koje možemo razumeti i kao Pogled, regulatorni instrument o kome je pisao Ž.P. Sartr. Kao u Noh teatru, usporen ritam, “maske” koje sugerišu stanja svesti, naglašena gestikulacija, pokreti koji su inspirisani pokretima Zen sveštenika ali i pokretima koji potiču iz borilačkih veština, stvaraju beskonačni ne-narativ koji otelotvoruje represivne sile tehnološkog nadzora, i prenos svesti u digitalni domen”. Tanja Vujinović ističe i sociološki kontekst svojih radova - ritualna igra otvara pitanje pripadnost grupi, psihološki fenomen imitiranja drugih kako bi jedinka bila prihvaćena kao deo celine. Govoreći o značaju rituala igre u svojim radovima, Tanja Vujinović se poziva na filozofa Vilema Flusera koji je često isticao značaj igre i proslava kao načina za prevazilaženje “bačenosti” u život.

U okviru video radova Zaostavština 1&2 umetnica predstavlja antropomorfne avatare svedenih oblika u virtuelnom okruženju tamnih boja u kome su smeštene reprodukcije poznatih radova trojice eminentnih umetnika XX veka  - “Crni krug” i “Crni kvadrat” Kazimira Maljeviča, plavi baloni Iv Klajna (kao podsećanje na akt puštanja 1001 plavog balona u Parizu 1957. godine, a ponovljeno pedeset godina kasnije prilikom zatvaranja njegove retrospektivne izložbe u centru Žorž Pompidu) i “Umetnikov izmet” Pjera Manconija. Avatare odlikuje svedena spoljasnjost, mada su neki delovi pojedinih avatara prikazani krajnje detaljno (pegice na leđima), delimično dekonstruisanih anatomskih oblika (očne, usna i nosna šuplina). Stoje u grupama po troje ispred  virtuelnih postavki umetničkog dela koje uključuju delo–citat gore pomenutih umetnika i instalaciju od univerzalnih objekata koja uključuje vatru i dim. U pozadini se čuje šum kiše i grmljavina. Avatari se pomeraju usporeno, ritualno, njihova tela povremeno ulaze jedno u drugo; kao generisani oblici koji se menjaju i evoluiraju, oni okreću glave razgledajući svet oko sebe i podražavaju svest o okolini. Identični i simultani pokreti avatara ponavljaju se kao video loop, dok “kamera” otkriva i dekonstruiše sastav ovih antropomorfnih virtuelnih objekata. Radovi–citati svojevremeno su se otvoreno sukobili sa tradicijom, kao i pokrenuli pitanja efemernosti umetničkog rada i iznalaženja novih načina njegove prezervacije i reprodukcije. Tanja Vujinović kaže da “Zaostavština 1&2 otvara pitanja materijalnosti medija kompjuterskih igara kao medija za stvaranje savremene umetnosti, njegove “nematerijalno” digitalne prirode, jednostavnosti reprodukcije, a istovremeno i izuzetno velikih mogućnosti za gubitak datoteka.”

Video radovi Zaostavština 1&2 oslikavaju specifičan trenutak u istoriji umetnosti: trenutak zamaha umetničkog promišljanja o samoj prirodi umetničkog dela – njegovoj efemernosti, nematerijalnosti, očuvanju i reprodukciji. Na idejnom nivou, Tanja Vujinović povlači paralelu između radova ova tri velika umetnika i značaja novih medija za budući razvoj umetnosti. 

Mrtva priroda, interaktivni 3D rad, kreiran je pomoću tehnologije kompjuterskih igara. Tanja Vujinović stvara virtuelne postavke mrtve prirode od digitalnih “univerzalnih” objekata i virtuelnih reprodukcija slika, printova, crteža i otisaka iz njenog ranijeg umetničkog opusa ili specijalno napravljenih za ovaj rad (ovu priliku). U ramovima na zidovima nekih od soba, na podu i na telima objekata raspoznaju se fragmenti generičkog teksta “Lorem ipsum”, nastalog izmenom dela teksta Ciceronovog dela De finibus bonorum et malorum, a danas generisanog nasumičnom izmenom latinskih tekstova.  Umetnica dodaje kompoziciji temporalnu dimenziju i dopušta posetiocu interaktivan pristup – posetilac može samostalno da se kreće kroz ovaj sofisticirani virtuelni enterijer i da iz svih uglova istraži prostorije u kojima se nalaze postavke mrtvih priroda.  Za svoj rad umetnica kaže da se “osvrće na jednu od tradicionalnih tema klasičnog slikarstva, postavku mrtve prirode, kao sredstva za kontemplaciju”. Spojivši tradicionalnu temu sa praksom novih medija, umetnica otvara “međuprostor” koji nam ukazuje na nove digitalne perspektive percepcije umetnosti.

Prostorna instalacija Mrtva priroda: skladište kao vid memorijalne ambijentalne strukture, predstavlja omaž dosadašnje umetničke prakse Tanje Vujinović, koja neprekidno traje već dvadeset godina. Niz bočica različitih oblika koje u sebi sadrže fragmente crno obojene tkanine (crne krpe), delovi Lorem ipsum teksta i tzv. placeholder-i čine elemente ove interesantne kompozicije, predstavljajući brižljivo odabrane citate detalja njenih radova. Rad Mrtva priroda: skladište može se posmatrati i kao segment biblioteke univerzalnih objekata, jer umetnica detalje svojih ranijih radova u novim radovima takođe tretira kao vid univerzalnih objekata.

Tanja Vujinović koristi tehnologiju kompjuterskih igara kako bi istražila položaj i domete umetnosti u digitalnom dobu.  U svim radovima, predstave avatara ukazuju na prisustvo svesti u okviru digitalnog sveta. Umetnica ne kreira iluziju prostora, već eksperimentiše u okviru istraživanja različitih mogućnosti poetike šuma/buke (noise), čije segmente transponuje u domen virtuelnog, stvarajući vizuelne i zvučne oblike, okruženja i situacije koje svoje uporište imaju u šumu. Vujinović ne polazi od ustaljenih oblika digitalne komunikacije već, prilazeći problematici iz drugačijeg ugla, koristi greške (glitches) i ostatke informacija u kodu programa računarske igre na koje primenjuje nove zadate algoritme, uspostavljajući nove, neočekivane vidove relacija unutar beskonačnosti svog umetničkog dela. Tanja Vujinović kaže da lepota objekata prikriva deformisane, izlomljene 3D vektore i slučajne greške (glitches) na kojima se baziraju njihovi oblici, a koji poreklo vode iz digitalnog šuma/buke koji umetnica tretira kao supstancu, ali i kao organizacioni princip.

Tanja Vujinović modifikuje univerzalne objekte i uključuje ih u ne-narativna događanja i situacije. U njenim radovima forma se stalno dekonstruiše i ponovo uspostavlja, ostajući privržena svom nenarativnom kontekstu. Objekti nisu fenomeni za sebe, oni predstavljaju nepresušni izvor različitih pitanja u vezi sa njihovom funkcijom i manipulacijom. Svi radovi Tanje Vujinović sadrže karakteristike tradicionalnih umetničkih formi, ali ih umetnica u svom radu prevazilazi, dekonstruiše i ponovo sklapa (konfiguriše), stvarajući 3D virtuelna okruženja koja postoje u realnom vremenu, traju u beskraj i sugerišu stanje postojanja kojim upravljaju zadati algoritmi.

Izložbom Univerzalni objekti u galeriji Lucida Tanja Vujinović kreira prostor od virtuelnih i realnih ambijenata – kreće od virtuelnih ambijenata koje inkorporira u realni prostor galerije i na taj način osmišljava novu, samodovoljnu umetničku celinu. Virtuelni radovi predstavljaju jedan vid „prozora“, veze između realnog i virtuelnog sveta. Spajanjem realnog i virtuelnog, nagoveštava da je virtuelnost samo produžetak reanosti, njen integralni deo. “Privlačnost novih tehnologija, zavisnost od njih, blizina koja se uspostavlja sa njima su samo neke od aktuelnih tema vezanih na tesnu i kompleksnu vezu koja se kroz vreme stvara između ljudi i njihovih naprava”, kaže umetnica.

 

 

Ivona Fregl

 

 

Ove godine navršava se 20 godina od kako ste se pojavili na savremenoj umetničkoj sceni. Kako je tekla geneza interesovanja za različite problematike koje istražujete u Vašim radovima i šta Vas je navelo da se zainteresujete baš za te teme?

Radovi na kojima sam radila u prošlosti sastoje se iz intervencija u fizičkoj infrastrukturi elektronskih nosilaca medija kao i u materijalnoj infrastrukturi digitalnog kroz upotrebu kompjuterskih aplikacija, prilagođene elektronike, i fizičkih i digitalnih objekata. Radovi su imali forme specifičnih situacija ili dinamičnih okruženja, koje oživljavaju uz pomoć virtuelnih mašina. Interes za sve aspekte nedostupnih tokova oruđa i materijala koje često koristim stvara nekakvu mrežu poetskih i tehničkih elemenata koji su u igri, koji vode do analize “podsvesnog” tehnologije. Elementi mojih radova se odnose na pitanja medijskih i informacijskih tehnologija – njihovih podatkovnih baza i nosilaca – i poziv su ka premišljanju razvoja, analizi, i učenju novih ali i premišljanju odbačenih tehnologija i njihovoj dekonstrukciji. Radovi su takođe naglašavali ideološke aspekte koji su već ugrađeni u medije i naprave. Privlačnost novih tehnologija, zavisnost od njih, naše fetišiziranje bliskosti koja se stvara između nas i naših mašina su neke od tema kojima se kontinuirano bavim. Radovi koji pripadaju ciklusu Diskretni događaji u šumnim domenima, kao generativne privremene naprave i kao transformativne strukture, seciraju neke od skrivenih slojeva tehnologije. Pitanja koja ovi radovi otvaraju su, po mom mišljenju, važna i relevantna pitanja u vezi podešavanja, umrežavanja, i sakupljanja uzoraka savremenih medijskih oruđa i informacijskih tehnologija sa svih njihovim podatkovnim tokovima i kanalima. Sa druge strane, se kroz serijal Univerzalni objekti bavim materijalnom osnovom digitalnog i problematikom prenosa naše svesti u socijalni prostor virtuelnih domena koji polako postaju naše pomešane realnosti.

 

Koje okolnosti su dovele do nastanka serijala Univerzalni objekti?

Ime ciklusa potiče iz ideja koje se nadovezuju na to šta zapravo arhetipski objekti koji su na raspolaganju u dostupnim bazama objekata jesu, kako im korisnici pristupaju, kako ih menjaju i ispunjavaju svojom projektovanom svešću, kakve uloge su im dodeljivane u digitalnim svetovima, i kako ti objekti izvode akcije u tim konstelacijama. Okruženja iz serijala Univerzalni objekti su ne-narativna, odzvanjajuća, živa okruženja ispunjena elementima koji su statični ili izvode jednostavne obrazce ponašanja kroz koje same situacije postaju kao organizmi. Većina 3D objekata, kao zaustavljeni automatoni, izvode minimalne ritualne gestove. Stvaraju zone minimalnih akcija koje nikada ne prerastaju u nešto drugo, već ostaju u stanju ne-narativne beskonačnosti. Kao dinamični spomenici savremenosti u kome se predstavljamo kroz digitalne performativne artefakte, serijal preuzima univerzalne elemente prisutne u generičnim avatarima i njihovim tipičnim okruženjima, i potom prevodi sve to u dinamične monumentalne ali fragmentirane delove informacija koje plutaju u beskonačnom prostoru. Digitalni humanoidi su simptomatični, istovremeno aktuelni, stvarni, prisutni i odsutni kroz eterično postojanje.

 

U kojoj meri na Vaš rad utiče humani faktor, a koliko tehničke inovacije? Da li biste mogli da napravite paralelu između tehnološkog i primordijalnog kulturnog konteksta u Vašim radovima?

Elementi koletivnog nesvesnog, kao što bi to rekao K.G. Jung, su sveprisutni u polju tehnologije i mogu biti locirani u širokom spektru fenomena, počevši od direktno oblikovanih, antropomorfnih, fizičkih, digitalnih ili imaginarnih objekata, do apstraktnijih, pozadinskih procesa mašina i algoritama. Odnos između svesti i tehnologije kroz digitalni animizam i antropomorfizaciju je tema koju redovno istražujem u mojoj umetničkoj praksi. Antropomorfizacija je uvek bila prisutna u umetnosti i kulturi. Ljudska fizionomija i ponašanje su oduvek bili pripisivani objektima – od statueta božanstava, do neživih imaginarnih pojava do lutaka, igračaka i automatona. Bez obzira da li se radi o umetnosti, religiji, igri, poslednjem tehnološkom otkriću ili zabavnoj industriji, ove projekcije nas samih ka spoljašnjem svetu i oblikovanje tih projekcija u konačne ili fluidne humanoidne forme su nas pratile kroz razvoj istorije kao deo procesa humanizacije okoline.

 

Koliko tehnika pospešuje slobodu umetničkog izraza, a koliko (i da li) ga ograničava?

Medijska umetnost nudi platformu za kritiku i humanizaciju tehnologije. Prostori umetnosti bi trebali da budu prostori poetskih sadržaja, premišljanja društva, i prostori kritike. Ukoliko se pitanja u vezi sa tehnologijama koje su u dnevnoj upotrebi otvore i ukoliko smo spremniji za diskusije u vezi sa brojnim pravcima u kojima se budući razvoj digitalnih i informacijskih tehnologija kreće, to može biti dobra pozicija. Stvaranje alternativnih sadržaja u odnosu na preovladavajuće tokove podataka bi trebalo da predstavlja poziv svima da učestvuju u diskusiji našeg tehnološkog razvoja. Jako je važna aktivnost po pitanju otvaranja najnovijih tehnologija za eksperimente i umetničko stvaralaštvo, kao i interdisciplinarni razvoj novih saradnji.

 

Koja problematika se trenutno nalazi u fokusu Vaše umetničke prakse i zašto?

Kroz moju umetničku praksu kombinujem rad sa različitim kompjuterskim programima, elektronske komponente, konceptualni razvoj ideja, istraživanje teorije medija, kao i istraživanje fenomena viđenih kroz prizmu teorije vizuelne kulture. Jedan od centralnih interesovanja je istraživanje i generiranje poetike šuma. Šum možemo sagledati i kao oruđe koje vodi ka mutacijama i poetici u svetu elektro-akustičnog i digitalnog, gde on omogućava nova otkrića. U radovima istražujem i kulturu igre, koja omogućava fenomenološko doživljavanje rada kroz senzorijalne aspekte i emocionalni uticaj. Kultura igre i ritual su blisko povezane teme u mom radu; bazirani su na stvaranju posebnih struktura u okviru svakodnevnog, a uključuju gestove, objekte sa pripisanim značenjima, repeticiju. Prostori inspirisani igrom i ritualom stvaraju male, privremene oaze za kontemplaciju i premišljanje sveta.

 

 

(razgovor sa Tanjom Vujinović vodila Ivona Fregl)


 

Otvorena izlozba - Tanje Vujinovic - Galerija Lucida, Beograd

 

23.09.2017.godine

Galerija Lucida

Čika Ljubina 11/I, 11000 Beograd

+381 64 8098431

Radno vreme: sreda – nedelja 12 – 20h

http://galerijalucida.rs